Muškarci, telo i osećanja

Muškarci, telo i osećanjaNa koji način su emocije povezane sa našim telesnim zdravljem?

Svaka emocija ima svoj fiziološki (telesni), kognitivni (misaoni) i doživljajni aspekt. Kad kažemo da nešto osećamo, uglavnom se to odnosi na poslednji, doživljajni aspekt emocije. Međutim, ljudi koji su tokom vaspitanja dobili poruku da neko osećanje nije adekvatno i da je pogrešno nastoje, čak i kada odrastu, da to osećanje izbegavaju. Oni nastoje da te emocije ne osećaju i u ovom slučaju govorimo o potiskivanju osećanja.

Ukoliko je nekome ljutnja bila zabranjeno osećanje, ta osoba će u situaciji koja izaziva ljutnju reagovati neuobičajeno. Vrlo verovatno će se ponašati nezainteresovano ili čak tužno. Ako pitamo osobu da li oseća ljutnju, odgovoriće da ne. Time vidimo da je blokiran i misaoni aspekt emocije. Međutim, ljutnja se na telesnom nivou manifestuje tako što srce počinje brže da nam kuca, telo se priprema na akciju, steže nam se vilica, raste nivo adrenalina, stežu nam se pesnice, ubrzava nam se puls i raste pritisak. Ako osoba ne ispolji svoju ljutnju ni na koji način, sve ove fiziološke promene ostaju u našem telu i organizam ih na neki način „pamti“. Nakon nekoliko meseci ili godina neizražavanja osećanja dolazi do razvoja psihosomatskih bolesti i poremećaja. Ljudi koji ne ispoljavaju ljutnju često imaju čir na želucu ili probleme sa pritiskom. Ovi ljudi su često u grču, ne mogu da se opuste i uglavnom ne prepoznaju šta je uzrok tome.

 

Koje emocije su muškarcima zabranjene i zašto je to tako? Da li to ima veze sa vaspitanjem, tradicijom, nečim trećim?

Postoje razlike u vaspitanju dečaka i devojčica koje su u vezi sa tradicionalnim ulogama. Dok se od muškaraca očekivalo da rade negde napolju gde je bilo mnogo realnih opasnosti, od žena se očekivalo da budu domaćice. S obzirom da su u pitanju bili različiti životni stilovi koji su zahtevali i drugačije veštine, to je dovelo do favorizovanja nekih osećanja a zabranjivanja nekih drugih. Tradicionalno su muškarcima zabranjena osećanja tuge, povređenosti, straha i nežnosti (naklonosti). Iako je ovaj model nekada bio funkcionalan, on danas to više nije. Ranije je zaista bilo neophodno da muškarac savlada recimo svoje osećanje tuge, jer je bio jedini oslonac u porodici i u slučaju kad bi izrazio tugu ili žaljenje to bi dovelo do sumnje u njegovu sposobnost da se nosi sa životnim nedaćama. Na sreću, današnji stil života je drugačiji, poslovi su uglavnom mnogo bezbedniji nego što su bili, žene ravnopravno učestvuju u donošenju novca u kuću i uloge u porodici su se značajno promenile. Međutim, predrasuda da muškarci ne treba da osećaju je i dalje ostala.

Ako posmatrate  kako se roditelji obraćaju dečacima možete često čuti da ih obeshrabruju u izražavanju osećanja. Često je uverenje da dečaci ne treba da plaču, da budu tužni i da se maze sa roditeljima. Igre sa dečacima su grublje i u nekim slučajevima su direktan uzrok ozbiljnih povreda. Od dečaka se neadekvatno očekuje da budu jaki, što ih ustvari zbunjuje  i dovodi do pojave koju nazivamo aleksitimija.

Aleksitimija je poremećaj koji se ispoljava kao nemogućnost doživljavanja, prepoznavanja i izražavanja osećanja. Mnogo je češća kod muškaraca, a neki autori smatraju da većina muškaraca ima manje ili više ograničen pristup svojim emotivnim resursima upravo zbog pomenutog načina vaspitanja. Mnogi muškarci neka osećanja mogu da prepoznaju samo na fiziološkom i mentalnom nivou, ali imaju problem sa doživljavanjem osećanja. Mnogi mušarci čak nemaju ni fizičke senzacije, već se često žale da osećaju neku prazninu. Upravo ta praznina je znak da nema nekog osećanja za koje se može očekivati da bude prisutno. Kada klijenti govore o osećanju praznine, gotovo uvek izveštavaju da je to vrlo neprijatan doživljaj. Mnogi taj doživljaj praznine nastoje da uguše na neki drugi način, osim direktnim suočavanjem. Bežeći od osećanja muškarci često razviju probleme u ponašanju kao što su alkoholizam, narkomanija, patološko kockanje, seksualna zavisnost i mnoge druge probleme. Često su sve ove aktivnosti upravo pokušaj da se pobegne od osećanja praznine koje  je nastalo kao posledica zabranjenih osećanja.


Kako se te emocije odnose na njegovo zdravlje?

Zabranjene ili potisnute emocije se mogu na različite načine odraziti na telo. Osim već pomenutih psihosomatskih bolesti ( bolesti na “nervnoj bazi” ), mogu se ispoljiti i kroz osećanja praznine, depresiju, bolesti zavisnosti ili kroz supstitutivna (zamenska) osećanja. Tokom vaspitanja dečaka, zabranjuju se nežna i ranjiva osećanja a favorizuje se ljutnja, kao i agresivno i borbeno ponašanje. Kasnije, u situacijama u kojima bi bilo adekvatno osećati tugu ili bol dečaci počinju da osećaju ljutnju. Tipičan primer je da, ako neko gurne devojčicu i ona padne, vrlo verovatno će uplakana otići kod mame ili učiteljice i tražiti utehu. Ukoliko neko gurne dečaka, on će vrlo verovatno stisnuti usne, zadržati bol i povređenost, a na njegovom licu će se pojaviti osećanje ljutnje. Ovakvo ponašanje nakon nekoliko decenija vodi u razvoj brojnih zdravstvenih i društvenih problema.

Zabrana dečacima da osećaju nežna osećanja ima dalekosežne posledice. Muškarci mnogo češće nego žene oboljevaju od kardiovaskularnih problema, u mnogo većem broju slučajeva razvijaju problem zavisnosti od nikotina, alkohola i psihoaktivnih supstanci. Pored toga, iz straha da ne smeju pokazati slabost, odlažu odlazak lekaru dok već ne bude kasno, čime se značajno umanjuju šanse za izlečenje. Većinu počinilaca nasilja čine muškarci, što je direktna posledica forsiranja agresivnog i borbenog ponašanja. Naposletku, daleko češće nego žene počine samoubistvo.

 

Kako da pomognemo našem partneru da to prevaziđe?

Najbolja je prevencija. Ako na neki način učestvujete u vaspitanju dečaka dozvolite mu da bude nežan i ranjiv. Ohrabrujte ga da razume svoja osećanja i da ih izražava. Dozvolite mu da se oseća tužno i uplašeno kada je to adekvatno. Time njegova snaga neće postati manja, već će on, naprotiv, postati stabilnija i uravnoteženija osoba koja zna kako da se nosi sa izazovima koje će mu život postavljati.

Ako neke od ovih znakova prepoznajete kod partnera, razgovarajte sa njim i objasnite mu da će vam značiti kad on bude izrazio i svoju bol i žaljenje u situaciji kada je to adekvatno. Primetite i pohvalite svaki put kad izrazi neko osećanje koje prethodno nije izražavao. Uverite ga da ćete ostati pored njega i ako ne bude bio toliko “jak” da ga ništa ne može pokolebati.

Ukoliko je već razvio neki ozbiljniji problem u ponašanju ili psihosomatsku bolest, preporučite mu da se obrati na psihoterapiju. Ako ima problema sa srcem ili pritiskom ili ukoliko se žali na neke problem koji se ponavljaju ili dugo traju (nesanica, bezvoljnost, praznina, nezadovoljstvo…) vreme je za razgovor sa stručnom osobom.

Autor: Sanja Perković-Goga

Prijavite se za obaveštenja o specijalnim promocijama, korisne savete i druge tekstove