Hipohondrija

1808866_sintomi_su_googleO hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na život pojedinca? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?

- Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Za hipohondriju se znalo još u antičkoj Grčkoj, a u termin se u medicinskoj praksi koristi od 16 - 17. veka.

Ona spada u poremećaje povezane sa strahom i spada u red neuroza, tj. lakših psihičkih poremećaja. Kada kažem lakših, ne mislim na patnju koju pacijent zbog poremećaja doživljava, nego mislim na uzrok, tok i prognozu poremećaja koji su lakše dostupni uvidu i lečenju, često psihoterapijskim metodama za razliku od teških psihičkih poremećaja. I zbog toga  hipohindriju treba razlikovati od sumanutih hipohondrijskih ideja koje se javljaju u teškim, psihotičnim poremećajima – sumanute ideje su nerealne, a ponekada i veoma bizarne kao na primer kada je pacijent potpuno uveren da ga boli stomak jer ima žabe u želucu, ili da ima rak zbog uticaja zlih sila sa neke nepoznate planete. U ovakvim slučajevima obično se radi o veoma ozbiljnom poremećaju koji zahteva dugotrajno i neizbežno medikamentozno lečenje, a psihoterapija se ponekada može primeniti.

Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Kada dijagnostikujemo hipohondriju, to znači da je pacijent u potpunosti pregledan i ispitan i utvrđeno je da nema nikakvu telesnu bolest. Iako to što neko nema telesnu bolest, ne znači da ne može osećati razne senzacije u telu. Svaka emocija, prijatna i neprijatna, zbog fiziološke telesne reakcije na emociju, a koja u stvari priprema telo za akciju, se oseća u telu kao skup senzacija i može biti pogrešno shvaćena kao simptom neke bolesti.

 

 

Šta je izaziva, kako ona nastaje i šta može povoljno da utiče na njen razvoj?

- Upravo takozvana emocionalna nepismenost (alexitimia), koja podrazumeva da osoba ne prepoznaje emocije, ne zna čemu one služe, pa tako ni ne povezuje (normalne) reakcije tela na (najčešće neprijatne) emocije jeste osnovni uzrok razvoja poremećaja. Dakle, osoba oseti neku emociju, što ne prepozna (najčešće je to neka vrlo intenzivna i neprijatna emocija), telo fiziološki reaguje pripremom za akciju, a što se odražava bukvalno na celo telo – srce, disanje, krvotok, pritisak, nivoe šećera, kiseonika i ugljen dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žljezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga itd, a onda osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje emociju, već samo telesnu reakciju. Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, a ne i psihološkog mehanizma koji je doveo do reakcije tela – osoba zaključi da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd.  Takođe je potreban uslov da osoba razvije i takozvanu „hipohondrijsku mentalizaciju“ odnosno sistem uverenja  o tome da će ga njeno telo , neki organ ili organski sistem zasigurno „izdati“.

Povoljno na njen razvoj utiču sredine i vaspitanje koje se ne bave emocijama, a što je kod nas često iz više razloga: generacijama se bavimo preživljavanjem, a ne kvalitetom života, a bavljenje emocionalnim životom spada u domen zone komfornog života, a ne preživljavanja, što naravno za sobom povlači i neobraćanje pažnje na emocije, sve ili samo pojedine, zatim, ako i sami nismo emocionalno pismeni teško da to možemo naučiti svoju decu, učenike, studente.

 

HipohondrijaKoliko okruženje doprinosi da se kod čoveka preko noći pojavi preokupiranost bolestima (mediji, novine, TV, filmovi, serije...)?

- Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“, mada postoje slučajevi kada tačno možemo da identifikujemo situaciju kada je sve počelo.

Kao, na primer, slučaj pacijenta koji se nekoliko godina lečio zbog hipohondrije, bio ispitivan gotovo svake nedelje na telesnu bolest u tačno određenom, uvek istom delu tela, a kroz psihoterapiju se došlo do događaja kada je prvi put osetio intenzivno neprijatno osećanje i povezao svoju burnu telesnu reakciju sa tim osećanjem, a ne sa nekom bolešću.

Nakon ovoga, kada je „vratio film“, shvatio je da se bolovi u tom određenom delu tela javljaju UVEK kada oseti tu istu emociju, a koju je zbog određenog konteksta i okolnosti bio potpuno potisnuo. Obično je potrebno više ponavljanja emocija - neprepoznavanje - telesna reakcija -tumačenje kao simptom, da bi osoba zaključila da je zasigurno bolesna.

Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je  u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.

Zbog preplavljenosti neprijatnim osećanjima (tuga, strah, ljutnja), a koje osoba ne prepoznaje kao takve i oseća ih u telu, što dovodi do zaključka da nešto sa telom nije u redu, osoba zaključuje da se i sa njom dešava nešto strašno i da se i ona razbolela.

I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj patološki ciklus razvoja hipohondrije.

Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom svojih studija, kako uče o kojoj bolesti, tako „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok na kraju ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način.

 

Koje su najčešće bolesti od kojih ljudi koji pate od hipohondrije strahuju?

- U današnje vreme ljudi najčešće strahuju da su oboleli od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teških i teško izlečivih, ili neizlečivih bolesti. Danas je to dosta često strah od SIDA-e (AIDS-a), koji je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno.

Prisutni su i strahovi od „ptičjeg“ i „svinjskog“ gripa, SARS-a, Ebole i sličnih teških zaraznih bolesti.

Ranije su mnogo češće bili prisutni strahovi od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera itd.

 

HipohondrijaDa li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje (lupanje srca, vrtoglavica, drhtanje ruku...)?

- Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd.

I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)...

Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.

I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka - i tako u nedogled.

 

U kom uzrastu se najčešće hipohondrija javlja?

- Najčešće se javlja od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

 

Koji ili bolje rečeno kakvi ljudi najčešće oboljevaju (obrazovanje, interesovanje, fizičko i psihičko stanje...)?

- Hipohondrija „ne bira“. Odnosno, ne postoji „profil“ osobe po obrazovanju, interesovanjima, fizičkom stanju  koja je podložna ovakvom poremećaju.

Najuopštenije rečeno, hipohondriji su podložne osobe koje su emocionalno nepismene ili nedovoljno pismene, te emocionalnu telesnu reakciju tumače kao simptom bolesti, a ne kao normalnu fiziološku reakciju tela na emociju.

Dakle, što smo više u kontaktu sa svojim emocijama i znamo zašto se osećamo tako kako se osećamo, sa kojim razmišljanjem, situacijom ili interpretacijom situacije je ta emocija povezana, koja je to tačno emocija, čemu služi, kako da je adekvatno ispoljimo i upotrebimo za takvu akciju koja će najbolje doprineti prilagođavanju trenutnim uslovima života, to ćemo manje biti podložni ovom i svim drugim poremećajima koji su vezani za somatizaciju.

Somatizacija je tendencija da psihičke konflikte ne prepoznajemo kao takve, već ih ispoljavamo u obliku telesnih tegoba.

 

HipohondrijaKoji su znaci koji ukazuju na hipohondriju i šta treba uraditi kada se ona kod nekoga prepozna? (Da li razgovarati sa tim nekim i posavetovati ga šta dalje da radi, gde da ide, kome da se obrati ili ne i šta je vaš savet u tom smislu)?

Kada je prisutno uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji, i naravno neverovanje lekarima da telesnog oboljenja  nema, osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u značajnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja.

Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji.

U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

U većini slučajeva će osoba, ukoliko nije dovoljno informisana, doživeti ovo kao „prozivanje“ da je „luda“ i imati otpor prema ovakvom pristupu.

Ali, možete joj pomoći da se obavesti da postoji mehanizam potiskivanja i somatizacije emocija, da postoji aleksitimija, a da isto tako većina psihoterapijskih škola u sklopu tretmana radi na ispravljanju iskrivljenih uverenja i istovremeno na emocionalnom opismenjavanju i na taj način se postiže i kontrola simptoma tj. telesne reakcije na emociju, a može se često doći i do okidača, tj. zbog čega je poremećaj počeo baš tada kada je počeo i koji je psihički konflikt u pozadini.

Kada se sve ovo razjasni, osoba može pristupiti rešavanju konflikta i učenju kako da ubuduće konflikte rešava umesto da somatizuje i tada je izlečena.

 

Kako se hipohondrija leči, koliko traje lečenje i da li može uspešno da se izleči ili samo zaleči?

- „Spontana“ izlečenja ne postoje – odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji, ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo.

Ali u dosta velikom broju slučajeva potrebna je psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni.

Ponekada su potrebni i lekovi – anksiolitici (benzodiazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze, a to su antidepresivi, koji gotovo bez iszuzetka imaju dobro anksiolitičko dejstvo.

 

Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči i do kojih sve daljih problema to može da dovede?

- Ukoliko osoba sama ne stekne uvid u prirodu svojih problema, može veoma oštetiti kvalitet života i u nekim slučajevima zbog toga osoba sebe krivi, a što onda može dovesti do sekundarne depresije.

 

Da li postoje osobe koje glume hipohondriju, koje se kriju iza te dijagnoze i kako njih razdvojiti od pravih?

- Retke su osobe koje glume hipohondriju, jer hipohondrija nije takav poremećaj da iz njega može da se izvuče neka konkretna korist – kao kad biste na primer uspešno glumili neke teške poremećaje na osnovu kojih biste mogli da ostvarite neku konkretnu dobit.

Teško da bi neko pristao na sva ispitivanja kojima sebe podvrgavaju hipohondri, koji će biti u stanju da ponavljano podnose neprijatna i nepotrebna ispitivanja iz nedelje u nedelju da bi se barem do sledećeg smirili.

 

HipohondrijaDa li hipohondrija može da se glumi i zbog čega bi to neko radio?

- Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo, kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva.

Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha – tj. zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to na žalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju, jer one opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, pa često bliskim ljudima to isto tako teško pada, jer ne znaju više kako da se ponašaju prema pacijentu – obično su već isprobali i brigu, razumevanje, pridiku, ljutnju, ignorisanje, molbe, pretnje i slično, a pacijent i dalje ima iste tegobe koje je imao.

 

Da li pravi hipohondri stalno posećuju lekare i traže pomoć ili ne, i od čega to zavisi?

- Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju.

Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.

Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, povezivanjem istih sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

 

Koji procenat stanovništva može da se svrsta u hipohondre, da li postoje neke podkategorije ovog stanja, i koliko takvih ljudi ima u našoj zemlji (ako negde postoji takav podatak)?

- Ne postoji tačan podatak koliko je ovaj poremećaj čest u našoj zemlji, procene su da od ovog poremećaja pati 1% pa do čak 7% stanovništva. Ovi viši procenti se odnose na broj pacijenata koji se obraćaju primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle lekarima opšte prakse.

Do psihijatra, psihologa i psihoterpeuta stigne manje od polovine ovih osoba, jer se neki slučajevi  tretiraju u opštoj praksi, što je u redu ukoliko je ovakav tretman uspešan.

 

Intervju sa Aleksandrom Buberom, objavljen u Večernjim novostima

Prijavite se za obaveštenja o specijalnim promocijama, korisne savete i druge tekstove