Deca alkoholičara

Deca alkoholičaraAko ste se nekad susreli sa osobom koja ima problem sa alkoholom, verovatno znate koliko to može biti užasavajuće-nepredvidljivo ponašanje, provokacije, neumesni komentari i šale, uvrede, omalovažavanja, a ne tako retko i nasilje. Alkoholizam ostavlja posledice ne samo na osobu koja pije, već i na širi društveni kontekst, na porodicu, na posao i na sve druge odnose u kojima osoba učestvuje.

Iako smo kultura u kojoj je alkoholisanje široko prihvatljivo, kada dođe do nasilja u porodici ili do nekakvog drugog zla izazvanog alkoholom (posebno stradanje nevinih u saobraćaju kad pijana osoba vozi) uglavnom se zgražavamo i osuđujemo osobu. Međutim, mnogi će tu istu osobu kad im ponovo dođe u goste uporno nutkati alkoholom!

Poseban problem imaju ljudi koji u okviru porodice imaju osobu koja neumereno pije. Polovina slučajeva nasilja u porodici se dešava pod dejstvom alkohola. Deca alkoholičara su po pravilu zbunjena, ne znaju šta se sledeće može desiti, da li su i čime doprineli takvom ponašanju, za njih je život u takvoj porodici kao hod po minskom polju.

Kad odrastu ta deca često imaju probleme sa autoritetom, imaju probleme sa identitetom sto pokušavaju da reše tako što uporno nastoje da zadovolje druge ljude (jer su u svojoj porodici naučili da su tuđe reakcije nepredvidljive), postaju zavisni od odobravanja drugih ljudi i panično se plaše kritike i konflikta. Dečaci često i sami postaju alkoholičari a devojčice se često udaju za alkoholičare. Ovakva deca kad odrastu uglavnom imaju nisko samopouzdanje i samopoštovanje, veruju da su oni odgovorni za tuđe probleme i ponašanja, kao i da oni mogu rešiti tuđe probleme.

Sve ovo onemogućava osobu da živi život kako želi, često se osoba stavlja u ulogu žrtve i teško joj je da prihvati svoje potrebe i želje. Osećanje krivice zato što osoba veruje da kao dete nije bila dovoljno dobra ili nije učinila pravu stvar da bi njen roditelj prestao da pije često unosi i u druge odnose koji su više odnosi spašavanja drugih nego ravnopravni odnosi sa drugim ljudima.

Rešenje je u tome da osoba prihvati da ona nije odgovorna za ponašanje svojih roditelja, kao i da ne može promeniti druge ljude, niti ih spasiti od njih samih. Potrebno je odustati od nade da će se osoba promeniti i kao sledeći korak okrenuti se svom životu, ličnim željama i ciljevima.

Psihoterapija u ovom slučaju može biti od velikog značaja i sada već odrasloj deci da žive svoj život kvalitetno.

Sanja Perković-Goga

Prijavite se za obaveštenja o specijalnim promocijama, korisne savete i druge tekstove